Antonija Jadrijević Jane – Moj uspon na Kilimanjaro

PrimoštenPlus
od PrimoštenPlus veljača 12, 2019 10:34

Antonija Jadrijević Jane – Moj uspon na Kilimanjaro

Evo kako smo i najavili, izvukli smo od Jane detaljni opis velike avanture uspona na Kilimanjaro. Fala joj na tome ( i Josipi kao poštaru )! Bravo svima još jedan put, dobro ste se našetali 🙂

Teško mi je uopće i promisliti šta sam napravila i di sam bila, a kamoli napisati par suvislih riči… sve je ka u nekom filmu i bunilu, ka da gledam i slušam o nekom drugom, a ne o meni samoj… valjda će mi tribati koji dan, misec da skužim šta učinih😂
Uglavnom….1.dan 5.2. smo krenili iz NP Kilimanjaro, oko 13:00h prema Mandara hut na 2700 mnv kroz bujnu tropsku prašumu di ne znaš bi li se divija zelenilu, majmunima, cviću ili samom cvrkutu ptica.. za poželiti❤
2.dan 6.2. smo se penjali do Horombo hut na 3720m i tu sam već dobro počela osjećati visinsku bolest…naši vodiči su nam non stop govorili ”pole pole”, šta znači polako, polako i bome sam ih poslušala i svaki korak mi je bija za dužinu stopala. Nikad nisam u životu ni planinarila ni hodala tim tempom😳, a i da sam tila brže, nisam fizički mogla… jednostavno ne ide. Čim neki pokret napraviš brže, tilo samo klone i ne dozvoljava ti dalje…uglavnom bilo nam je svima čudno hodati tim tempom jer mihovilski korak je lagan, brz i dinamican, a ovo je bilo sve samo ne to…
3.dan 7.2. je bija naš aklimatizacijski dan… sa 3720 smo penjali do Zebrinih stijena na 4100 pa se vratili spavati opet na 3720 ne bi li se tijelo aklimatiziralo na manje količine kisika… Mene je, naravno, glava rasturala malo u potiljku, pa malo oko sljepoočnica, pa opet u krug… pa sam non stop bila u strahu oće li kreniti na gore, oće li me totalno pokositi i onemogućiti mi bar da pokušam finalni uspon… Vodiči su nam rekli da će oni ocijeniti ko može, a ko ne može… Ja san, ka prava bubalica, upijala sve šta su mi govorili, slušala pozorno i pažljivo kako bi nadvladala sve poteškoće koje su dolazile preda me… a kako sam u svom tom bunilu tila i slikavati sve živo, naravno da sam uvik bila zadnja, ali to se pokazalo i neloše jer sam upoznala svog vodiča tako dobro da je sklopljeno prijateljstvo života(moj Elias❤)…posli će se viditi šta je taj čovik učinija za me😍
4.dan 8.2. je dan D… dizanje u 6:15, marenda i pokret… pole pole put Kibo hut na 4720, našeg zadnjeg baznog kampa prije zadnjeg uspona… Glava i dalje boli, a ja u stanju opće pripravnosti oće li me još šta uvatiti, tipa proliv, baš bi me bija ”razveselija”da me uvatija. Kako smo penjali sve više, tako se i krajolik minja… Sad smo bili u planinskoj pustinji i da nisam svojim očima vidila di sam, cilo moje tijelo bi znalo kakvim krajolikom prolazim…svaka pora na tijelu je bila prekrivena prašinom, oči žuljaju, nos pun prašine, moje lipe crveno-plave gojzerice nisam mogla pripoznati… smedje😳😂
Oko 16:30 smo stigli u Kibo hut na   4720m  zadnjim atomima snage. Ja i dalje s glavoboljom koja nije tila nikako popustiti, a ja cila u strahu da će mi reći da ne mogu dalje i da mi je bolje da se lipo vratim odakle sam i došla, ali nakon ručka je uslijedio odmor do 22:00. Preporuka je bila da odspavamo kako bi skupili šta više snage za uspon… i legla ja nadobudno, ali glava i dalje boli, ne mogu se namistiti, sve me žulja, vata me muhavica ako mi bude gore… kroz glavu prolazi sto misli… pa se čas tješim da šta ima veze ako ne mogu, i da je super šta sam i dovde dosla, a onda muka da kad sam dovde došla da očajnički želim i dalje… i tako ja u krug sa mojim mislima. Užas živi! Čak sam i na trenutke bila ljuta sama na sebe, okrivljujući se da sam si nabila presing. Muka žešća! Uglavnom, kad smo se spremili za uspon i kad sam ja skužila da vodiči nas puštaju sve da krenemo, mojoj srići nije bilo kraja…. znala sam da ću bar pokušati, a negdi duboko u sebi nadala sam se da ću i uspiti, pa makar i dopuzala do vrha. Šta god i kako god da triba ja ću ispenjati Kilimanjaro!
Krenili u 23:23 sa tikicama na čelu. Kolona od nas 15, 7 vodiča i još 2 dodatna nosača, koji su učili za vodiče, a kasnije su nam rekli da su ih poveli jer su mislili da se svi nećemo uspeti i da će se morati vratiti sa nekima nazad u kamp.
Pred nama je bilo 6 km žestokog uspona. Odma od kampa strmo uz brdo… pole pole… ja čas molim, čas dišem duboko ne bi li kisik dotirala šta više do mozga.

i dala mu malo snage za dalje… pauzu smo radili svako uru di bi ja samo pala na pod di god bi se našla, samo da ne gubim više snage. Nakon druge pauze sam išla obući navlačne gaće i navukla jednu nogavicu i stala… nisam imala snage za drugu, a onda je moja prijateljica Dražena pritekla u pomoć❤.

Glavni vodič je cilo vrime nadgleda nas sve i budnim i iskusnim okom upravlja vodičima. U jednom trenutku mi se priblizija Elias tražeći moj ruksak… da će ga on nositi! Ja nisam tila dati, da je ruksak moja briga i da sam ga ja nakrcala i da ću se ja mučiti sa njim! Tada je doša Julius(glavni vodič) obgrlija svojim rukama moje lice i reka da dozvolim Eliasu da mi pomogne da ne gubim snagu di nije

potrebno… i ja popustih i puna ljubavi prima ovim ljudima nastavim svoj pohod prima vrhu❤
Vrime nam je bilo blagonaklono koliko na toj visini može biti. Ja sam imala tri para gaća i 4 duga rukava, dva para rukavica, potkapu, kapu… Na momente sam krepavala od hladnoće zbog vitra koji bi na nekim dijelovim zapuha, a onda kad bi zakrenili u zavitrinu, olakšanje bi me dovelo do suza. Izbezumljena i ošamućena, svaki put kad bi stali i samo na par sekundi, ja bi se naslonila ili na štape ili na ruksak ovoga isprid mene i zaspala bi. Negdi oko 5 sati skužin da nema glavobolje i odvalim od sriće, ali sad kad gledam, mislim da su sve druge tegobe bile toliko jake da su potisnile u drugi plan glavobolju.


Uglavnom…. 6:00 ujutro, hodam u bunilu, potpuno nesvjesna di sam… samo sigurna u to da očajnički želim doseći vrh i da može sve boliti jos tri puta više, ali da ja NE ODUSTAJEM! Dignem glavu i ugledam zoru, svitanje u Africi… u tom trenu, naši vodići ne bi li nas motivirali i pomogli nam dati još malo snage, zapivali❤meni suza suzu goni! Njihova pisma, izlazak sunca i, valjda moja luda želja da uspijem i popnem na vrh Afrike, dala mi je snagu da laganim, leprsavim i vedrim korakom stanem na Uhuru peak i doživim ga u punom značenju rijeći SLOBODOM❤❤❤

PrimoštenPlus
od PrimoštenPlus veljača 12, 2019 10:34