Znate li vi, svitu moj, od koga su se Dalmatinci naučili turizmu? Od tovara! E, je, baš od njih!
od PrimostenPlus L.S.
Slični članci
PIŠE:ZDRAVKO PILIĆ/Šibenski.hr
FOTO:Ante Baranić/Cropix
Znate li vi, svitu moj, od koga su se Dalmatinci naučili turizmu? Od tovara! E, je, baš od njih! Jer, prve šolde od turizma u ovoj našoj lipoj, povišću pritrujenoj pokrajini baš je magarac učinija. Bija je zapravo i preteča selfija. Nema Slovenca, Austrijanca, Švabe, Čeha i Slovaka koji u svom takujinu ne čuva prvu sliku iz ditinjstva, s mora…
Ćaća, mater… i on, na leđima tovara. I oni šta slikaje, koji govori: “Zapantite di ste stali. Da se znate poslin pripoznat, koji je koji. Koji čovik, a koji tovar!” I pokaza svome gazdi da mu se to više isplati nego pute, laze, pizom dupsti, zajedno sa svojim magom, i škine konkulavati…
Bolje dinar u ladu nego dva na suncu. Bolje euro od turizma nego kuna od grozja i maslina. Da bolje! A sedan – osan puti bolje! Tako da kad danas vidite po Primoštenu i njegovim stanovima svega blaga božjeg, apartmana, kuća za najam na dva, tri poda, bazene, nećete puno pogrišit ako kažete – sve je to naš vridni čovik napravija. Uz pomoć svog tovara. Kao ekonomskog savjetnika. Koji ga je prosvitlija i otvorija mu oči. Pogledaj mene, čoviče! Cili život radin, oren, kopan, teglin, nosin. Radin ka konj! A nikad mi nije ka njemu. Izin ono šta njemu pritekne, napijen se od onog šta njemu ostane. Zato, nemoj me više tirat radit. Biće i meni i tebi bolje. Više moreš od slikanja s menon zaradit i više ulja, vina i rakije prodat nego da ih pridaš u šibensku vinariju, i čekaš da ti to plate za dvi, tri godine, kad se site, ako u međuvremenu ne odu u stečaj.
PRVI INFLUENCER NA SVITU
Tako je magarac, priko crno-bilih slika, posta prvi influencer na svitu, iako onda nije bilo Youtubea i ovi moderni društveni mreža, priko kojih su se mogle “šerat” i “dilit”, nego su se vadile iz takujina i pokazivale iz albuma kad bi ti ko doša u goste. Odonda se u nas kaže da više zna čovik i magarac nego čovik sam! Šta bi rekli Kizo i Plenki u jednoj od svojih sad već čuvenih polemika – “The rest is history”.
A prije tog vrimena, i samar je bio visoka tehnologija, ka danas, šta ja znam, automobilska industrija, Mate Rimac i njegovi električni automobili. U dvor dida i ćaće našeg domaćina Ive Gracina, poznatijeg kao Ive Mali, dolazilo se kao u Rimčev kampus, uzet mire za tovara, kako bi mu se napravio samar. Zato se ni Ive nije puno iznenadija kad je vidija nas dva, mene i mog vjernog kolegu, fotoreportera Antu, u svom dvoru. Kakvih je njemu sve tovara ode dolazilo, nismo ni nas dva najveći!
– Evo, sve će vama Mali Ive kasti! Od čega se samar sastoji, od dva dila, ovog drvenog i ovog donjeg, mekanog, koji ide tovaru na leđa, da ga ne žulja, i zove se stilja. Ovi drveni dija opet se sastoji od dva dila – od hrstaca i glavića, i prišnica koje ih vezu. I ništa tu nije bilo metalnog, nego se sve to spajalo s drveton, drvenin klinovima, koje smo mi zvali šćike! Isto tako, na samaru imaš konop i praće, a ovo šta se ispod tovara vežije, priko droba, zove se poprug! Da se samar ne iskrene. A ovaj dio šta se stavlja ispod repa, odnosno guzice, to se zove – pofe. E, tako! – govori meni Ive kojem ja sve virujen jer on je istodobno i duša primoštenskog “Krča”, udruge građana koja čuva i njeguje stare primoštenske užance i običaje, bez kojih ne može proći ni jedna fešta i fjera, ni jedan blagdan Gospa od Loreta.
Di god se ča lipo, smišno i zabavno dešava, potvrđuju mi to i njegovi prijatelji i mještani, Anđelko Đeka Babačić i Lorenta Fuštin, tu je Mali Ive glavni i (ne)odgovorni, veliki funcut i zafrkant. Čovik od društva i za društvo. Ali i izvor dragocjenih podataka. Eto, šta se stavljalo u stilju?! Je, biće da je onda bilo pamuka, bumbaka, jeftinog iz Kine, ka danas, kupiš u Ofertissime ili Pepka punu vriću za deset kuna?!
Stavljala se slama, ali ne bilo koja, nego slama od raži, koja se samo za to, specijalno za samare sadila. A unutra bi se još napravile i dvi, mi bi zvali pečenice, isto od slame, da beštiji šta bolje upanu u škinu, da je jadnu ne žuljaju! Eto, tako! To se radilo tačno po miri. Ka u krojača, da mu se napravi drveni đilet! Za svakog koji je dolazija moj pokojni otac i did imali su mire, dužinu, širinu. I kad bi doša čovik, nakon pustih godina, po novi, nije tribalo ponovno uzimat mire, nego bi dida izvadija libar i u njemu je sve ima – svakog i po imenu, prezimenu, i po tovaru, i po nadimku.
I kad bi se novi samar napravija, onda je unutra bija jedan valjak koji bi se umetnija, s unutrašnje strane, i to bi se držalo prvih desetak dana i ne bi se smilo prtiti na tovara veliki piz za to vrime, dok taj samar ne sidne na svoje misto – priča Mali Ive, a moj kolega Ante uzdiše: “Gospe moja, je se u onom sistemu vodilo računa o svemu, a najviše o radnom narodu. Ni tovare se nije smilo eksploatirat kako je kome palo na pamet!”
Cijeli tekst pročitajte OVDJE
od PrimostenPlus L.S.
Zadnji članci
